О нама

ИСТОРИЈАТ НАСТАНКА ФУДБАЛСКОГ КЛУБА"ШАНТАРОВАЦ" ИЗ ШАНТАРОВЦА

Фудбал у Шантаровцу играо се и пре Другог светског рата. Играло се такозваном крпењачом или са бешиком закланог бика која је опшивана крпама.

Екипе су биле састављене од дечака, није се гледало по колико играча има у екипи, важно је било само да се игра. Играло се на покошеним ливадама а голове су означавали са два камена.

То није било никакво организовано такмичење, већ се играло из разоноде. Шантаровци су играли само са Бунарцима, од којих су редовно губили или су се делили између себе и играли у две екипе. Такве утакмице су се играле све до јула месеца 1952. године.

Шантаровац је у то време имао велики број дечака који су били по школама и тамо су научили да играју фудбал. За време школског распуста 1952. године из Београда су дошли: Игњатовић Миливоје (Миша) и Албу Јон (Јован) који је пребегао из румуније 1950. године па је са Мишом ишао у исту школу, Индустријска школа Завод "Александар Ранковић" па га је Миша доводио за време распуста у Шантаровац како би боље савладао српски језик.

Они су тада из Београда донели прави фудбал. Омладинци су се у јулу 1952., организовали под вођством учитеља Радојка Вулића и међу собом одиграли утаакмицу навијача Звезде и Партизана на пропланку повише дома и то са правим фудбалом. Након те утакмице договорили смо се да оформимо Фудбалски актив, тада се тако звала фудбалска организација у селу, активу смо дали име Фудбалски актив "ПРВОБОРАЦ"-Шантаровац.

Учитељ Вулић и Игњатовић Миливоје, отишли су у Фудбалски подсавез у Светозареву и регистровали актив и добили прве регистарске књижице које су дате Степановић Миливоју (Цокићу) на чување. Актери те организације били су: Управа Станојевић Миодраг (Дикић), Павловић Дида, Радојко Вулић (учитељ), Никола Црногорац, Ристић Живко (Кулиза), Доле мута, омладинци: Игњатовић Миливоје (Миша), Албу Јон (Јован), Петровић Драган (Кире), Петровић Ђурђе (Ћима), Миљковић Радивоје (Лале), Миљковић Петар (Бели), Стефановић Душан (Буџић), Ракић Давид (Дачко), Аврамовић Живко (Ћивта), Лазаревић Мирослав (Симкић), ако сам неког изоставио ја се извињавам, али сви који су наведени у управи и омладинци играли су у екипи. Прву утакмицу после регистрације екипе одиграли смо у Бунару против истоимене екипе и победили смо их са 7:2, први пут од како се играо фудбал у Шантаровцу. После те победе сељачка радна задруга нам је дала парцелу за игралиште где се и дан данас налази. Организовали смо се и очистили парцелу од камења које је од некуда било ту. Та иста парцела је у катастру пребачена на име Фудбалског актива "ПРВОБОРАЦ", добили смо и поседовни лист и дали га на чување Станојевић Миодрагу (Дикићу) јер је био члан управе.
Игралиште је у кратком року сређено, постављени су голови и позвали Бунарце на реванш, то је била утакмица на новом игралишту и победили смо са 5:0.
После те утакмице настала је читава еуфорија у селу, почели су да нас подржавају и они који су до тада нас који смо играли називали мангупима. Што се тиче опреме, то нисмо имали осим оне једне лопте, играли смо у оделу шта је ко имао на себи и у ципелама или опанцима, поједини су чак играли и боси.

До 1955. године, све су то биле пријатељске утакмице, те године прешло се на турнирска такмичења као што су били Куп комуне, Срески куп, тада нам је задруга купила прву опрему са којом смо побеђивали све од реда: Бунар, Шуљковац, Драгоцвет сва села која су имала клубове у Светозаревачком срезу, па чак и Мораву из Светозарева и Фабрику каблова, као и Јединство из Светозарева. Људи који су играли од прве утакмице са Бунаром и све до 1957. године били су исти они које сам навео у предходном казивању.
Тегодине играчи који су ишли по школама завршили су школе и отишли по разним крајевима Југославије да раде а поједини старији су престали да играју. Тада је на сцену ступила врло млада и талентована генерација, такође млади су били и прва екипа коју сам набројао осим управе остали су били сви малолетни. На пример Миша, Живко, Душан, Дачко у тренутку оснивања имали су 16 година, Албу Јон 15, Бели 17, Симкић, Драган-кире 14, Ћима 18, Лале 20. 1957. године ја и Живко одлазимо у армију а долазе нам са стране: Делимир, Симић Миша, Гоја из Бунара голман, и такозвани Свети Илија. Сви су они били искусни и поштени играчи, такође на сцену ступају: Степановић Миливоје са 17 година, а 1958 године Алексић Милидер 17, Лазаревић Радован (Ћарко) 17, Васић Милош (Мандић) 16, Николић Живојин 17.
Те 1958 године играло се за Куп среза Светозарево, ту су спадали: Свилајнац, Деспотовац, Рековац, мислим да и Ћуприја. "ПРВОБОРАЦ" се квалификовао чу полуфинале.
Полуфинале и финале су одиграни на градском игралишту "Никчевић". Учесници полуфинала били су: "ПРВОБОРАЦ"-Шантаровац, "ВИНОГРАДАР"-Црквенац, "ДРАГОЦВЕТ"-Драгоцвет и ТРЕШЊЕВИЦА.
Парови су били: ПРВОБОРАЦ-ВИНОГРАДАР, ДРАГОЦВЕТ-ТРЕШЊЕВИЦА.
Првоборац је победио Виноградар са 5:0 а Драгоцвет је изгубио од Трешњевице са 0:1, у финалу је ПРВОБОРАЦ победио Трешњевицу са 3:1 и тако је на свом првом такмичењу у историји клуба освојио Куп среза Светозарева.
Може се слободно рећи да је то била историјска победа која има да се памти докле год се игра фудбал у Шантаровцу.
Из неких разлога Фудбалски актив "ПРВОБОРАЦ" је деловао све до 1962 године када мења име у Фудбалски клуб "ЈЕДИНСТВО"-Шантаровaц и под тим именом је имао своје велике успоне а такође и падове, што је у то време и било сасвим нормално.
У редовно такмичење ФК "ЈЕДИНСТВО" се укључује одмах по формирању Општинске лиге, да би већ 1967/68. године постао првак ове лиге и пласирао се у Међуопштинску лигу-Светозарево, у којој је играо дужи низ година.
Такмичарске 1990/91. године ФК "Јединство" је извршило фузију са ФК "СЛОБОДА"-Шуљковац и тим се такмичио под називом ЈЕДИНСТВО-СЛОБОДА. Дуго година се после тога играо фудбал у Шантаровцу, да би после тога чувена буба-мара престала да се котрља на игралишту у Шантаровцу. 2012. године фудбал у  Шантаровцу поново оживљава али сада под називом ФК "ШАНТАРОВАЦ".

Игњатовић Миливоје Миша